-„Ta­ta mi umi­re, i sve su nam od­u­ze­li”, ka­že na po­čet­ku pi­sma če­tr­na­e­sto­go­di­šnja A.M., kćer­ka te­ško obo­lje­log Ve­se­li­na Mi­ro­vi­ća iz Bi­je­log Po­lja. Ona u svom po­tre­snom pi­smu, ko­je je do­sta­vi­la „Da­nu“, ka­že da je pu­no ne­i­sti­na iz­re­če­no na ra­čun nje­ne po­ro­di­ce po­sled­njih da­na, da ju je Cen­tar za so­ci­jal­ni rad „obi­lje­žio kao pro­sja­ka”, pi­ta­ju­ći da li je gri­jeh vo­lje­ti svog oca, bra­ta i že­lje­ti li­jep ži­vot.
– Ne­ma te si­le ko­ja mi mo­že za­bra­ni­ti da ka­žem isti­nu da mi ta­ta umi­re i da su nam sve od­u­ze­li. Pa i ri­ječ. Zar glas dje­te­ta mo­že bi­ti zlo, zar mi ne­ko na­re­đu­je da ka­žem da je ta­ta loš i iz­mi­šlja da pro­sim? Zar ja ne znam da mi je ta­ta do­bar, svje­tlost mog ži­vo­ta? Sva­ki dan sa njim je sre­ća. Kad ga ubi­ju, ubi­ja­ju i me­ne. Zar ne smi­jem re­ći da ne­mam so­ci­ja­lu, što me hap­se bez oca, što pi­šu što ni­je­sam re­kla. Da me bru­ka­ju pred ško­lom, u na­ro­du – na­pi­sa­la je če­tr­na­e­sto­go­di­šnja dje­voj­či­ca u pi­smu ko­jim se obra­ti­la jav­no­sti.
Ona pi­ta zar bo­lest nje­nog oca ni­je do­volj­na, pa i to pro­vje­ra­va­ju.
– A on se ope­ri­sao u Be­o­gra­du i Pod­go­ri­ci. I za­to tra­žim da mi ne oti­ma­te oca. Svi zna­ju da je ne­po­kre­tan i te­ško bo­le­stan. I da sam sa njim stal­no. Brat, ta­ta i ja, iako ova­ko bo­le­stan, pro­vo­di­mo li­je­pe da­ne i po­dr­ža­va­mo se. Ni­je me ni­kad tje­rao ni na šta, već sa­mo po­dr­ža­vao i da­vao po­dr­šku, da ni­je­sam sa­ma, i da je Bog sa mnom. A či­tav ži­vot mog ta­te je bol bez ro­di­te­lja. I da­nas pla­če za nji­ma. Či­tam nje­go­ve pje­sme ko­je me uče ži­vo­tu. Na­u­či­la sam da pra­štam, a ne da ne­ko pri­ča la­ži o me­ni – po­ru­ču­je A.M.
Če­tr­na­e­sto­go­di­šnja­ki­nja pi­ta da li bi ona i brat bi­li sa ocem da je on loš, i po­ru­ču­je da joj ni­ko ne­će uze­ti po­ro­di­cu.
– Ne zna­ju o mom ocu, me­ni i bra­tu, o na­šim naj­ljep­šim tre­nu­ci­ma, a pri­ča­ju la­ži. Na­dam se da ni­ko ne­će shva­ti­ti ovo pi­smo kao sred­stvo pu­tem ko­jeg tra­žim po­moć. Mno­go lju­di nas je po­vri­je­di­lo hap­še­njem. To će me či­ta­vog ži­vo­ta pra­ti­ti. So­ci­jal­no me obi­lje­ži­lo da pro­sim. Sra­mo­ta me. Ne mo­gu na uli­cu iza­ći. Ali da zna­te, iz Ame­ri­ke, Ru­si­je, Fran­cu­ske, Nje­mač­ke zo­vu i po­dr­ža­va­ju nas. I iz Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Da­ju mi na­du da ni­je­sam na kri­vom pu­tu. Zar tre­ba da na­pu­stim Cr­nu Go­ru i ško­lu da me vi­še ne vri­je­đa­ju – pi­ta se ona.
Ka­ko do­da­je, te­ško joj pa­da kad ka­žu da joj ta­ta ni­je bo­le­stan, „a pred mo­jim oči­ma umi­re“.
– On me od sva­ko­ga bra­ni i vas­pi­ta­va. Zar ja po­red od­ra­slih da je­di­na ka­žem isti­nu? Zar sam ja kri­va što ima­mo du­go­ve, što ne­ma­mo so­ci­jal­no i što je ta­ta bo­le­stan? Što mi na­ru­ša­va­te ži­vot? A sa ocem smo jer ta­ko že­li­mo. Osta­vi­la nas je maj­ka. Nje­ni nas mr­ze – do­da­je dje­voj­či­ca.
Ona na­gla­ša­va da je obi­lje­že­na po­stu­pa­njem po­je­di­nih lju­di i in­sti­tu­ci­ja, ko­ji su iz­ni­je­li ne­i­sti­ne na ra­čun nje­ne po­ro­di­ce, te da osje­ća sra­mo­tu i po­gle­de nje­nih vr­šnja­ka.
– Za­bo­ra­vi­li su da sam ja nji­hov drug, da su me vo­lje­li, da sam bi­la od­li­čan đak, da su me uči­te­lji­ce vo­lje­le, da ni­je­sam ne­ko ko ne vo­li ško­lu. So­ci­jal­no me ka­zni­lo za či­tav ži­vot. Njih se pla­šim. Ne da­ju mi da ka­žem šta mi­slim – is­ti­če ona.
Djevojčica na­gla­ša­va da ovo pi­smo pi­še iz sr­ca, te da ove ri­je­či ni­je­su ri­je­či nje­nog oca.
– On ni­je u sta­nju da pri­ča. Ja imam svo­ju pa­met. Dok ovo pi­šem u dru­goj so­bi se otac pre­vi­ja od bo­lo­va. Uga­si­li ste ga, op­tu­ži­li, nje­go­vo sr­ce to ne mo­že pod­ni­je­ti. Ali, na­dam se da ima još lju­di kao što je Ma­ri­na iz Ban­ke hra­ne, Gor­da­na Mom­či­lo­vić, že­na ko­ja se bo­ri za nas i bra­ni nas, Vla­do Do­sta­nić, Mi­lan­ka Sti­jo­vić, Ka­sim Di­zda­re­vić, Re­džo Omer­hod­zić, Ah­med Ho­dža, Islam­ska mu­sli­man­ska za­jed­ni­ca, Ma­šan Živ­ko­vić, De­rid Ora­ho­vac... Svi su nam oni kao naj­bli­ži, ko­ji po­ma­žu i ko­ji zna­ju da ih vo­li­mo. Vi­še ne­mam ri­je­či. Sr­ce mi lu­pa. Bo­jim se da ne­ko na vra­ta ne za­lu­pa. Brat mi se bo­ji po­li­ci­je, da ne do­đu opet na vra­ta. Ga­zda bi ga otje­rao. Pi­taj­te gra­do­na­čel­ni­ka Alek­san­dra Žu­ri­ća pro­sim li. Do­đem kul­tur­no i pre­dam mu ta­tin apel. Tje­ra­te me da mr­zim grad, so­ci­jal­no, po­li­ci­ju, po­je­di­ne no­vi­na­re – na­vo­di A.M.
Ona po­ru­ču­je da ni­ko ne­ma pra­va da joj su­di.
– Imam oca ko­ji me šti­ti. Mo­je ime po­mi­nja­će se jed­nog da­na kao ne­ko ko je bio hra­bar. Da sam že­lje­la da ka­žem isti­nu i da sam se bo­ri­la za svog oca. Ne mo­že­te mi po­mo­ći, kad me vi isti vri­je­đa­te. Re­ci­te svi ko­ji me zna­te jav­no da ni­je­sam pro­sjak. Da vi­še sa stra­hom ne idem uli­com. A za­klju­ča­vam se u so­bi, dok mi ta­ta umi­re, da ne­ko ne pro­va­li i ne od­ve­de me – do­da­je ona.
Djevojčica uka­zu­je na na­vo­de iz so­ci­jal­nog, ko­ji su ka­za­li da joj da­ju 100 eura mje­seč­no.
– Ko sa tim mo­že pre­ži­vje­ti u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji? Ta­ble­te za ta­tu ku­pu­je­mo, pla­ća­mo stru­ju, hra­nu ku­pu­je­mo... Ima­mo sa­mo 60 eura. Ali ni­ko mi ne mo­že ote­ti naj­ljep­še da­ne pro­ve­de­ne sa ta­tom. Ja ni­je­sam pas da me ne­ko ga­đa, ja sam ne­či­ja, imam po­ro­di­cu. Ko to o me­ni mo­že da ka­že lo­še? Ni­kog ne vri­je­đam, a ću­te svi. Ima li ko da me bra­ni – za­klju­ču­je dje­voj­či­ca u svom pi­smu.M.N.


Dje­ca sa­slu­ša­va­na u po­li­ci­ji

Ve­se­li­nu Mi­ro­vi­ću je hit­no po­treb­na tran­splan­ta­ci­ja sr­ca. Nje­go­va tro­čla­na po­ro­di­ca ži­vi u iz­u­zet­no lo­šim uslo­vi­ma. Na­kon što se nje­go­va kćer­ka obra­ti­la Ban­ci hra­ne zbog te­ške so­ci­jal­ne si­tu­a­ci­je u ko­joj su se na­šli, po­li­ci­ja je sa­slu­ša­la nje­go­vu ma­lo­ljet­nu dje­cu. Mi­ro­vić je ra­ni­je „Da­nu“ ka­zao da je u po­li­ci­ji, to­kom is­pi­ti­va­nja, nje­go­voj ma­lo­ljet­noj kćer­ki re­če­no da ni­je smje­la da se obra­ća Ban­ci hra­ne za po­moć.


Prvo javno obraćanje

Slučaj djevojčice A.M. i njenog oca i brata već je danima aktuelan u javnosti. Pored apela za pomoć koji je uputila Banki hrane, pismo koje „Dan“ objavljuje je njeno prvo obraćanje javnosti.